Zašto je u Srbiji politika postala, a možda je oduvek i bila tema koju je najmudrije ne pipati?
Zašto je o političkim temama gotovo nemoguće razgovarati u nekom ležernom ambijentu, već se polemika vodi sa sekirama u vazduhu, a završava raskolom nad slavskim pečenjem?
Zašto se deca vaspitavaju da politika ne treba da ih zanima? Da li zato što ta ista deca postaju ljudi koje politika ne zanima?
Zašto ljudi koji izgovaraju rečenice poput „mene politika ne zanima“, “ ja se politikom ne bavim“ itd, izgovaraju te rečenice iz vizure nekog gotovo pa ispravnog i časnog bića koje vešto preskače baru u koju mi ostali svesno srljamo?
Zašto?
Ima li ceo taj mindset veze sa komunizmom i jednopartijskim sistemom koji je više decenija gazdovao bez želje i namere da pospešuje slobodu misli i govora? Vonj straha sa Golog otoka, iz Glavnjače i ostalih kazamata u kojima su neistomišljici vaspitavani, živi u genetskom zapisu ovog podnevlja.
Ne samo da se ne briše i ne vetri, već se velemajstorski eksploatiše.
Kao uporna infekcija koja se generacijski prenosila kroz mantre „Šta se to tebe tiče? Ćuti, ne mešaj se“ i svaki put iznova zaposedala zdravo i neinficirano slobodarsko tkivo nacije.
Ovaploćena kultura neslobode je kao mitska neman koja lagano proždire ograničeni rok trajanja prava na sumnjanje i dovođenja u pitanje opšteprihvaćenog. Što nas više proždire, više zaboravljamo kako izgleda život van njene utrobe, i ne samo da se ne borimo protiv njenog ugriza, već polako počinjemo da se saživljavamo sa njenim trulim zadahom.
Starijim i užiganijim generacijima je najlogičniji sled događaja – učlaniš se u partiju i dobiješ posao, njima u tome nema ničeg pogrešnog. Nejasno im je zašto neću i zašto mi se taj manevar gadi. Ali njima nije. I ne vide u čemu je problem, jer tako je to bilo u njihovo vreme. Znao se neki red. U partiju ideš, predsednika voliš. I ćutiš. I radiš što ti se kaže. I ne talasaš. I ćutiš. I nikome ništa ne pričaš. I svoje mišljenje ne iznosiš jer partija sve sazna. I ako ti nešto smeta, ne govoriš na glas ni kad piškis, jer komšija može da čuje.
I upravo taj “Underground” mentalitet živi, ne predaje se, samo mutira. Tu je. U atmosferi smrdi gore od vazduha koji je smradan sam po sebi.
I nisu podele i neistomišljenički jaz doneli „ovi“ sad, i ranije je toga bilo. Nema slave u Srbiji na kojoj se neko nije zavadio zbog politike ili fudbala. Ono što su “ovi” danas uspeli, Ajnštajn je mogao samo da nasluti.
Vratili su prošlost.
Taman kad smo mislili da smo mržnji i strahu od izgovorene reči zamakli za ćoše, oni su sve te maligne pečurke reinkarnirali. Probudili su srpskog Frankenstajna. Zemljom hoda nevidljiv, ali osetan, sa zadatkom da slobodno misleća bića pretvara u botove. A sledbenici kulta su radi i uvek spremni da izvade čekić i, ako treba upere ga pravo u državorušitelja preko puta sebe i, ako su ga sve dok nisu čuli da je bio na protestu smatrali prijateljem. Ali više ne. Prijatelj nije prijatelj, ako „ruši državu“, a država to je predsednik i svi oni za koje on proceni, da je u redu da se bave politikom. A svi ostali, fuj to.
A šta je to politika danas?
Nikad nije bilo jasnije da je politika sve.
Cena hleba, mleka, goriva, asfalta i vazduha koji udišemo.
Sve ono što je poskupelo i što će tek poskupeti. Sve ono što vidite na TVu, a posebno ono što ne vidite. Sve ono što čitate u novinama, a posebno ono što ne bi trebalo da čitate.
A šta je ono što je danas najskuplje?
GLAS.
Vaš glas. Naš glas. Onaj koji date, a posebno onaj koji ne date.
Najviše će i vas i nas koštati glas koji ne budete koristili naučeni da je uljudno biti iznad politike. Taj glas ćete najskuplje platiti, skuplje i od ulja, skuplje i od računa za struju, skuplje i od kredita za stan, skuplje i od bilo kog lošeg izbora na izborima.
Svi su isti, nemam za koga da glasam…
Ma nije valjda. Sve prepodobni čistunci i probirači u zemlji Srbiji. Svaki put po 2 miliona apstinenata na izborima, a kriminalitet i broj pregleda sexa u Zadruzi u rastu.
Izgleda da je takvo vreme došlo da nam je lestvica viša za ove čiji redni broj zaokružujemo od ovih čije prezime uzimamo. Draga ne moraš mu svoje srce dati, dovoljan je glas… A i za udaju, nije da je kriterijum visok, opada brže od životnog standarda…
Svuda su svi isti.
I onda su svi bili isti, kao što su i danas, kao što će i sutra biti. Jedina razlika je u sistemu. On nije isti. On se menja. I onaj čije si prezime uzela. I on i prezime mogu da se promene.
A ko je sistem?
Mi.
Mi odlučujemo u kakvom ćemu sistemu živeti, a ne trpeti. Mi ga stvaramo, mi smo ti koji i ga i uništavamo. Naša je zasluga i kada je dobro i kada je loše.
I, ako su oni svi isti, mi ne smemo.
A moje pitanje glasi, treba li da nas politika ne zanima sve dok nam se tenk ne uparkira u dvorište ili počnu bombe nam padaju na terase i ulične fasade ili je i više nego dovoljno da nam životni standard pada?
Posvećeno mojoj forever priji. Velikom prijatelju i najvećem hodajućem romantiku.
Blago je imati prijatelja koji u vaš talenat veruje više od vas samih i ne samo da veruje, već vas i redovno kind reminduje da ga praktikujete 🙂
Hvala prijo!