“Nismo romantična nacija. Nemamo ni takvih filmova. Kad si gledala neku našu romantičnu komediju?” lepo i pametno zaključuje moja romantična prijica.
“Lajanje na zvezde. Ne samo da je poslednja, možda je i jedina,” dosetila se moja malenkost.
U našoj kInematografiji ljubavna priča mu dođe kao kremast fil za debeo patišpan ratnih ili socrealističnih, anti režimskih i ostalih društveno angažovanih tematika.
Kao da je ljubav nevažna i diletantska tema pored svih tih ratova, autokratskih režima i žestokih momaka sa vrelog asfalta kojima obiluju naši filmovi makar ovih 30 godina. I možda mi je baš zbog toga na filmu najdraži lik nespretnog i zaljubljenog Dragana Mićanovića u „Lajanju na zvezde“.
I šta je tu loše?
Ništa. Nema ama baš ničeg lošeg u filmovima koji imaju dar da pred spavanje ogrnu mekanim ćebencetom i stave pored kreveta keks i mleko za laku noć.
Nije lako ovu olovnu svakodnevicu učiniti toplijom, a život romantičnijim.
Ali zašto pravimo te tzv. „teške filmove“ u kojima ljubavna tematika posluži skoro pa kao kašika šećera uz koju treba lakše progutati čašu žuči?
Jedna je teorija da i nismo baš romantična nacija.
U prilog ide i to da, pošto nismo snimali svoje romantične serije, decenijama smo uvozili meksičke, a danas turske .
Zanimljivo da smo baš toliko toga u navikama i mentalitetu „pokupili“ od Turaka i svašta nešto nam se zapatilo, samo ne znam kako ne pokupismo malo onih strasnih zagrljaja i nežnih „sve za ljubav“ pogleda? A istini za volju, nismo ni higijensku marljivost pokupili. U Turskoj štrokav WC ne postoji ni na Sultan Ahmetu, a ni u nekom dislociranom STR-u.
Iako sam odrasla uz “Crnog bombardera” i maštala o beskompromisnom i časnom revolucionaru, plave kose i mekog srca, možda bi našoj duši prijalo malo manje revolucije, a malo više nežnih pogleda i čistih WCa?
Možda nam je sentiment iščašen višedecenijskim hejtom i zlim nacionalizmom?
Možda bismo svi bili malo zdraviji i umiveniji, ako bismo češće i duže gledali u zvezde umesto u grafite Ratka Mladića?
Možda našim filmadžijima nije dovoljno primamljivo i izazovno da pored toliko društveno i istorijski provokativne građe snimaju filmove ili serije o nečemu tako lepršavom kao što je ljubav? Ili misle da nam to nije potrebno? Ili da se nešto tako ležerno ne prodaje?
„Mala nevesta“ i njenih 10000 epizoda misle drugačije.
Možda misle da je baš ono što nam treba još neki “Vukovar i jedna priča” ili neki rimejk o Pinkiju i Švabi u kome bi zajedno mogli da glume Biković i Marić? Mislim da bi to bio pravi potez, a ako ga i snime, nek se zna da sam se ja prva setila, jer jednostavno nemamo dovoljno snimljenih filmova o Kristijanima, Šarićima, Amsterdam Jocama, klanovima i ostalim facama sa naslovnica, hm ovaj prim.prev. poternica.
Bilo bi poželjno snimiti još neki “Bulevar revoluvcije” koji bi ovoj gospodi dao šmek romantičnih gradskih vitezova, odmetnika od zakona, punih love, velikih muda, beskompromisnih stavova i brzih kola, zbog kojih dečaci žele da budu ti, a devojčice da budu te.
Molim vas, vratite mi malo stidljivog i nespretnog Mićanovića koji uzdiše kosu svoje simpatije sve dok mu ne krene krv iz nosa…
Zanimljivo je da iako mi uporno snimamo „Bese“, pola Srbije je 1999-te bilo spremno da pogine od NATO bombi, al da sazna je li Esmeralda progledala. Na kraju se nije znalo da l’ smo plakali zbog razorene infrastukture ili što ne videsmo da l’ se uzeše. Dakle možda ipak u nama ima neke romantike….
Deluje mi da bismo svi bili bolji ljudi, ako bismo na TV vratili malo naivnosti Bebe Lončar, umesto sveprisutne prostote.
Kako smo od jedne bajkovite i plemenite „Obraz uz Obraz“ epohe, stigli do Cara i Dalile i novogodišnjih orgija? I kako da je tako nešto postalo prihvatljiv porodični talk show u kome je za opšte dobro poželjno da učesnici i ne koriste urođenu sposobnost za talk, jer ono što iz njihovih usta izlazi je crnje i od onih 30 tona koje svake dan istačemo u Savu.
Biće da nam mnogo čega fali. I ljubavi. I pristojnosti. I gospodstvenosti. A kada svega toga nema, ono čega ne fali je sunovrata u udvaranju.
Dajte neki referendum da glasamo da se za početak pristojnost i gospodstvenost vrate u zemlju.
Možda u ovoj rijaliti epohi opaska poput “Imas najjebozovniju facu na svetu” ne spada u seksualno uznemiravanje već u kompliment? Ne znam, da li mladi tako sada pričaju? Možda nisam hajp? A možda nisam ni mlada? Da li se takve poruke prijavljuju policiji ili se kaže „Hvala, jako ste ljubazni“?
Ne znam.
…..
Dajte da uvezemo neku pristojnost na TV, nije loša ni ova iz Turskih serija, još je i srceparajuća. Pa onda možemo da snimimo i neki rimejk „Obraz uz Obraz“, mogu i tu da glume Biković i Marić. Taman. A onda da ubedimo mlade da je pristojnost hajp, a ako se pristojnost vrati na TV, utrčaće i ljubav na film. A onda možemo da snimimo i neku pristojnu romantičnu komediju, makar meni i priji za dušu.
Šta mislite?
Evo šta ja mislim, ako vam ovo gore nije bilo dovoljno. Ljubav nije trivia, niti je pase. Kao što vazda odvažna Ruška Jakić reče, “Ljubav je uvek u modi”, a Ruška Jakić je uvek hajp.
I ovaj tekst je omaž mojoj inspirativnoj priji, a prija je uvek u modi.
Hvala 😉