Možda je teško poverovati, ali u Srbiji se i dalje masnije slavi rođenje sina. Nekako je bolje, ako si dobio muško tzv. naslednika, pa možeš da popiješ više viskija i pocepaš više majica, kao da si rodonačelnik loze Nemanjića i u amanet mu ostavljaš krunu i kraljevinu, a ne eventualno stan od 45 kvadrata pod hipotekom i dugom za infostan.
A za majke neplodonosne materice, uteha i ohrabrenje.. Više sreće drugi put, treći, peti ili šesti. Ali biće… Izdrži legendo. Stisni zube, meti pero i rađaj.
I tako počinje, po rođenju, sa prvim plačom udišete vazduh rodne nejednakosti…
Nije sva nejednakost u Srbiji tmurna i očita kao u romanima Bore Stankovića, neka je podmuklija a time i mnogo gora, dolazi u šljokičavim pakovanjim, dobrodošla je, opšte prihvaćena i smatra se vasptavanjem dece.
Sve počinje još od onog rozeg za devojčice, a plavog za dečake.
Ona se nehajno i prirodno umetne još sa prvim usmeravanjem na “to je za dečake, a ovo je za devojčice”, bilo da je u pitanju sport, škola ili karijera. Skrnavimo, ograničavamo i sputavamo decu usled sopstvenih predrasuda skovanih na uverenjima o rodnoj predodređenosti i ponašanju prihvatljivom za jedan rod.
Zašto devojčice ne igraju fudbal, a dečaci ne smeju da plaču?
Šta tačno radimo kada devojčici koja samo što je prohodala uvalimo da gura kolica sa lutkom bebe?
Samo što je stala na noge, a mi je već spremamo za taj sveti oreol ka kojem tabana svako tek rođeno žensko dete, ishodištu njenog života, ni manje ni više nego njenom veličansvu majčinstvu.
Kupimo im lutkice i pre nego što progovore im damo da o njima brinu. Temeljno i dugotrajno ih pripremamo za glavnu rolu, D rolu. Hmmmm, kad bismo ih samo tako pripremali za Sorbonu ili NASU… Ispitivale bi granice svemira, ovako uglavnom ispituju granice sopstvene trpeljivosti. Ali ne, mi im od malih nogu tutnemo drugo dete da o njemu brinu, usađujući im značaj tog poziva i stvarajući svest o veličini istog.
A da li je to dobro?
Razume se da nije loše imati osećaj za drugo biće, ali da li je ovo ovako ispravno?
Da li im time možda tovarimo odgovornost?
Da li im time poručujemo da se biti majka mora?
Da li im time možda kreiramo i predznanje da manje vrediš, ako pak nisi majka, jer šta si drugo ako ne rodiš svoju lutkicu koju kupaš, češljaš i oblačiš? Samo žensko bez lutkice?
A šta je sa druge strane sa dečacima?
Guraju li oni kolica sa lutkom bebe po parku? Učimo li njih da budu odgovorne tate? Učimo li svakog tek stasalog dečaka da brine o lutkici i da je krajnji cilj i smisao života da se ostavri u ulozi oca?
Pa i ne baš….
Njima radije kupimo plastični BMW na akumulator da njime divlja po parkiću. Zvekne u cevanicu bar 2 manje skočne penzionerke i preleti preko komšinicinog maltezera, dok se ponosni ćale spektakl posmatra sa odobravanjem, a jednako ponosna i malo uvuđajnija majka trči za njim i viče uspori.
Kupićemo mu i pištolj i pušku i čitav vozni park da krši, lomi i sudara sve dok ih ne preraste i počne da krši, lomi i divlja B kategorijom po centru grada.
Samo mu nećemo kupiti svest i koncept odgovornosti, jer smo previse ogrezli o rodne stereotipe, jer muško je, mora malo….
I tako imamo dve krajnosti, daj hard dečake i mamine princeze koje se već u 3-4 godine sa drugaricama igraju porađanja i vade bebe iz haljinice, nunaju ih, doje, oblače, povijaju i presvlače i naravno dečake koji to sve na nesvesnom novou beleže i pothranjuju u neku memoriju koja nije prepunjena sličicima fudbalera premier lige.
I šta zapravo time postižemo?
Dobijamo male mame spremne ko zapete puške da zauzmu svoju porođajnu salu.
A dečaci?
I oni su spremni. Samo što su oni spremni da sednu za volan nekih drugih “kolica”. Ipak smo mi ti koji im umesto bebe u ruke tutnemo puške I automobilčiće, I time im poručujemo da to je za njih važno, to je okosnica njihovog identiteta i to ih čini dečacima.
I posle se pitamo zašto ti isti dečaci samo o kolima pričaju, štede i glanacaju po vasceli dan, jure delove po kupujem prodajem i na yuga kače spojlere i neonke?
Tako su naučili.
Vojska, puška, i poneki rat je za one velike dečake, one alfa dečake, one Putin dečake, oni su automobilčiće prerasli, pa se sada igraju sudbinom sveta.
I šta onda dobijamo?
Jednu sistematsku diskrepancu u odgoju koja razara brakove 30 godina kasnije, jer ona zna da je važno da sedi kod kuće i čuva bebu, njoj je to prirodno, a njemu možda i ako je jasno da bi trebalo to isto da radi, svakako mu je manje prirodno, njegov habitus je u kanalu da leži i menja ventil na golfu.
S druge strane, taj isti dečak isto onoliko dugo koliko ta devojčica gura kolica i oblači barbiku u venčanicu, kad ne šutira loptu ili ne lepi sličice fudbalera, gleda nju kako to radi, gura kolica i nuna bebicu.
I šta može da zaključi, osim da ona silno želi da ima svoju bebu.
I šta bi onda mogao da pomisli kad poraste?
Možda da je baš veliki car što joj je podario jednu pa više ne mora da ljulja onaj bad copy iz Akse jer joj je napravio original. Kakav car. Tvorac. Bog otac.
Imam utisak da svaki muškarac pomalo ima stav da je svojoj partnerki učinio veliku uslugu time što joj podario dete i pružio priliku da se ostvari u ulozi majke.
I nisu oni krivi za to.
Taj rol plej se servira.
I još je grđe što se zahvlajujući istom neprestano međusobno osuđujujemo.
Mi njima da su loši, nedovoljno posvećeni, nezreli, sebični i nespremni da budu očevi i čuvemo da sve uvek moramo same. Oni nama da smo teške, naporne, stalno zvocamo i naravno da smo htele decu i šta sad kukamo?
E vidite tu se opet vraćamo na mit veličanstvene uloge majke, pošto se servira da to oduvek želimo i za to spremamo od kad se rodimo, imamo li pravo da nekad možda od te uloge odmorimo, da nam bude teško, da kažemo da nam je teško, da nam treba pomoć, da koliko god ta uloga bila veličanstvena, a ta ljubav najčistija i najdivnija, da je ipak naporno i da je ponekad, samo ponekad teško biti majka?
Ne znam, imamo li?
Ali famozno majčinstvo ne potpiruje osude samo na muško – ženskom terenu, već i između samih žena, jer tu se opet pa delimo na one koje su majke i one koje to nisu.
Kao da život žene manje vredi zato što ona to nije, kao da njen život ne može biti smislen ukoliko ne ostavi porod iza sebe, a može li žena ostaviti nešto iza sebe iako to nisu deca?
Naravno da može.
Može promeniti svet i učiniti ga boljim mestom za sve one koje imaju decu. Kao što su mnoge žene, ne-majke i uradile.
Ali tu raslojavanju nije kraj, jer neke majke su veće majke od drugih.
A tu su majke koje se žrtvuju, a ta žrtva počinje već sa dojenjem deteta.
Jedan deo majki dojilja je sekta uverena da je sveti gral majčinstva zato što dete poji svojim mlekom. Ta žrtva im daje za pravo da sa visine svetosti freske Belog anđela u manastaru Mileševa hule po majkama koje deci daju dohranu. One bivaju žigosane kao loše majke, a ima li šta od toga lošije?
Da, zaista sigurno ne voli svoje dete i želi da ga otruje dohranom.
A, šta je za dete bolje, da ima zadovoljnu majku, naspavanu majku, majku koja stigne da ima i neko vreme za sebe jer ne doji ili frustriranu majku koja stigne da hejtuje majke koje ne doje, jer ako se ja mučim, što ne bi i one?
Zašto se ne žrtvuješ i ne budeš jadna ko ja?
Slađe je da sve budemo sjebane.
A poprilično je sjebano kad na primer ne možeš da imaš mleko i imaš post porođajnu depresiju… Level pro sjebano. Suicidno sjebano.
Možda nekad nije čist hedonizam iza tog ne dojim, možda je razlog teži, ali koji god da je, majka je majka.
I tako, na kraju naravno da će neko reći, pa ona nije majka, šta ona zna. Evo odmah da rešimo, ona ne zna. Ona samo primećuje, razmišlja, pita se i onda to ubaci u komp.
Nije majka, ali voli male ljude zvane deca i trudi se da sa njima razgovara kao sa velikim ljudima. A kad u svakom detetu vidiš čoveka koji će postati ili bi mogao postati, onda ne praviš razliku na dečake ili devojčice.