Godina 2021, leto nikad toplije, olimpijske igre prođoše nikad brže, vakcina za kovid nikad više, a Talibani se vratiše u Avganistan iz kog nikad nisu ni odlazili.
A gde se mi nalazimo u toj svetskoj hronici?
Deluje da smo daleko od Olimpijade, ali ne dovoljno daleko od Talibana.
Kvazi patrijarhat nam i dalje postavlja temelje lepih manira. Levitiramo između duplih aršina navodno poželjnih ženskih manira, stvarnih i onih estetskih pakovanja koja se lepo prodaju kao najisplativija kategorija „za dobru udaju i lagodan život“, dok sa druge strane pljušti more psovki i pogrdnih imena za koja i dalje postoji samo ženski rod, jer su pogrdna samo i isključivo kad ih vrši drugi pol.
U našoj Mizantrobiji i dalje je sasvim legitimno preko usta odvaliti da je neka žena kurva, drolja, kurvica, droca, droljetina i moja omiljena etiketa, koja se pljucne od milja, kurviče.
A kad nekog i priupitate čime je neka žena zadužila takvu uvredu, odgovor uglavnom ima veze sa nekim „moralom ili ti nemoralom“.
Što će reći, ima veze sa nekim neopipljivim i vrlo fleksibilnim parametrom na osnovu kog se ocenjuje da li su vaše fiziološke potrebe u skladu sa očekivanjima društva.
Seksualni afinititeti ili ti apetiti, spram nekih opšte prihvaćenih merila, ako uopšte neka takva merila mogu biti opšta.
Moral kao „alat za svaki zanat“ i svakog ko se smatra adekvatnim, odokativnim i nepristrasnim proceniteljem nečijih seksualnih aktivnosti, a sve to razume se da čini pod krovom nekog uzvišenog sistema vrednosti koji neka jedinka svojim bezobzirnim i bahatim ponašanjem povređuje i ugrožava.
Čini li vam se, ipak malo licemereno žigosati nekog kao manje vrednog na osnovu toga šta radi u slobodno u vreme, posebno, ako se ima u vidu, da time ne škodi nikome?
Ima tu, možda i malo više nego malo licemernosti, na više nivoa i iz više uglova.
Ženi se sam čin seksualnosti apostrofira kao neka slabost, jer zaboga ona tu nekome nešto „daje“. Pa je loše, ako je davala, često i puno, i najgore od svega, ako je davala lako.
Samom činu seksa, nužno je da prethodi čin davanja druge strane, tj. strane kojoj se daje, ili ti dasa mora da zasluži to davanje, da se debelo namuči i potrudi, jer u suprotnom, madam sebe i svoje davanje ne ceni.
Ako je trud za pčelicu, diži rampu, davanje je opravdano.
Zlo i naopako, ako je seksualni čin spontan i trenutak neke uzajamne hemije. Ne, ne, nikako. Samo i isključivo, ako počiva na nekoj robno-novčanoj razmeni. Po principu „Ti meni dođeš 5 izlazaka na večeru i u bioskop, poruke za dobro jutro i laku noć, da me pitaš kako sam i šta radim, da me ispraćaš kući, da vidim da ti je stalo što bi se reklo… E tek onda može. Do tad, tvrdim pazar i stiskam međunožje“. Slobodna ljubav, nema šta.
Za muškarce važe druga pravila igre.
Za njihov tim čak ne postoje „komplimenti“ ekvivalentni onim kojima se žene obasipaju, poput pomenute droce. Tu imamo švaler, pežorativ, zavijen u celofan laSkativa, a kad je baš u toj kombinaciji, na moju probavu deluje kao laksativ.
Najviše me „otvaraju“ one značajne fraze poput, „Ma znaš ti sa koliko je on riba bio???“, „Ma taj nema sa kim nije bio!“, „On je svašta prošao i video!“ i tome slično…
I uvek pomislim, „Pa šta je PROŠAO i VIDEO, majke ti?“
Da se ne zove možda Atila, a nadimak mu je Bič Božji, pa je prošao Vrata naroda i video obrise Urala???
Ne, naravno. Zove se Žika i sve što je prošao su patosi klubova i obrisi pisora u tim istim klubovima u kojima je cirke saletao sve živo i startovao što više devojaka ne bi li lupio što više recki i bio što veći car, jer tako se to i postoje. Smuvaš, obrneš, okreneš što više „riba“, ortaci to vide, priča se po čaršiji i ti niče u frajera. Drugari ti se dive, a devojke bi da budu ona jedna pored koje ćeš da se skrasiš.
Provereni holivudski scenario, a Fredi Princ Dzunior viđen u glavnoj ulozi.
Isti scenario, samo je glavna uloga ženska i dobijemo umesto romantične komedije sa srceparajućim krajem na nekom odlaznom peronu, u kojem glavni junak u 120 minutu shvata prolaznost površnih odnosa, film za odrasle tipa „Snežana i 7 visuljaka“ .
A zašto ove patologije i stereotipi opstaju u našem društvu?
Zbog nas.
Odobravamo ih, hranimo, u njima sudelujemo, zalivamo ih, a po potrebi i pospešujemo pesticidima lovačkih priča o osvajačkim pohodima iz noćnih provoda, slomljenim srcima i urbanim mitovima o nekim znamenitim frajerima koji su tu i tamo neokrzanog srca i obraza pregazili bujuk devojaka, te umesto prekih pogleda i zatvorenih vrata, dobili još više obožavateljki i rast cena akcija na tržištu najpoželjnih erotskih gromada.
Istu tu devojku ćemo počastiti epitetom da je glupa, trebalo je da bude pametnija i da ne poveruje njegovim foricama i dopusti mu da je na šarm odvuče u krevet. Poigrao se sa njom i ostavio pare za taksi. On ostao da mirno spava učvršćenog ega, ona izašla na vrata izneverenog poverenja.
I ko je kriv?
Pa ona, naravno.
Ona je trebalo da bude pametnija, a ne on časniji.
Zapravo, kriv je degenerisani sistem vrednosti u kojem je prihvatljivo da jedni druge častimo epitetima baziranim na broju partnera. Krivi smo mi, dokle god verujemo da broj partnera nekome može da doda, a drugome oduzme od ljudske vrednosti i kvaliteta.
Zato, svaki put kada za neku devojku izgovorite da je kurva ili droca, znajte da ste naše društvo za sat pomerili bliže Talibanima i imajte na umu da je moral vrlo elastična kategorija.
Danas si droca što si spavala sa petoricom, sutra što si spavala uopšte.