Već duže vreme me proganja jedna tema, čak i onda kad ne želim njome da se bavim, ona me pronađe. Dođe u vidu raznoraznih slika sa instagrama, komentara u frizerskom salonu ili sopstvenog doživljala lepote.
Ova tema je stara i ovekovečena na sve moguće načine, a opet i dalje prisutna, živi i evoluira zajedno sa njenim idolima i idealima.
Ženska lepota.
Kako danas izgleda lepa žena?
Da li bi onovremena Kleopatra imala ikakve šanse pored ovovremene Kim Kardašian, tačnije pored najnovije verzije Kim Kardašian i to neke sa dorađenih slika?
Šta vi mislite?
Sve se menja, pa se menja i to šta je lepota u očima posmatrača. Međutim ono što je danas perfidnije i očiglednije nego ikad, je da prirodna lepota nije prirodna, tu čak ne mislim na domete plastične hirurgije koji vrlo često umeju da prkose zdravom razumu i sili gravitacije svojim oblicima i dimenzijama.
Ne mislim ni na posrnule Madone sa velikim sikama, čija veličina upada u oko i Nasinim satelitima u svemiru. Ne, ne, ne mislim na to.
Mislim na, nažalost, ukrašću nečiji frazu, teror lepote koji je postavljen kao norma u društvu i koji danas važi za sve žene. Nebitno da li ste zaposleni u banci ili ste Kejt Midlton, od vas se očekuje ( ok, možda ne baš očekuje ili vam makar to niko neće otvoreno reće), ali poželjno je da izgledate kao da ste dokona domaćica sa Beverly Hillsa koja vazda ne izlazi iz kozmetičkih salona i fitnes centara, spava u kiseoničnoj komori, a novac vadi iz ćupa na kraju duge.
Naravno da ova bajka ne postoji, ali postoji botoks i ostala njegova rođena braća iz šprica.
To je lekić za sve one probleme koji ostave trag na vašem licu. Ispeglaće sve vaše neprospavane noći, teške godine i zagorele ručkove. Hvala svakom špricu koji je učinio da se neko oseti bolje, samo nisam sigurna da je u tom špricu rešenje.
Ona kvaka koja otvara vrata raznim pitanjima je druga strana ove priče, jer sve ima svoju dobru i lošu stranu, ona koja mene brine je koliko je tih špriceva ubrizgano u lica raznih poznatih osoba za koje se to ne zna ili makar oku nevičnog posmatrača nije očigledno da je tu bilo nekih prepravki.
Jako sam se iznenadila kad sam videla sliku Blejk Lajvli pre i posle silnih zahvata. Blejk Lajvli koja slovi za oličenje tzv. prirodne lepote. Koliko je tu samo bilo ozbiljnih i temeljnih lomova i rekonstrukcija, tehnikom malo po malo, iz godine u godinu, ali njena slika sa početka karijere i danas su dve potpuno različite slike.
Kejt Midlton, žena čiji se svaki pokret prati širom sveta i kojoj se nesavršenost ne prašta, oličenje prirodnosti, upakovano po standardima otmenosti i lepote engleske aristokratije, a iza koje stoji dosta suptilnog i elegantnog bockanja. Kejt Midlton je podigla lestvicu instant savršenosti i svakim svojim izlaskom iz porodilišta. Pozirala bi za fotografe besprekorno odevena, nasmejana, ravnog trbuha, otprilike kao da je izašla sa branča sa kraljicom majkom, a ne porođaja. Sasvim prirodno.
Hoću reći, nemam problem ni sa plastičnom ni sa estetskom hirurgijom niti bilo čim sa tog menija i sama sam provela neko vreme razmišljajući o korekcijama majke prirode, nestašnog detinjstva i procesa staranja na svom licu, a tek da ne pričam o onim lošim danima kada su mi devijacija nosa i malecke grudi krive za sve u životu….
Imam problem sa tim što će razne žene ovog sveta otvoriti novine, upaliti televizore, ući na instagram, nakon lošeg dana na poslu, razvoda u srednjim godinama, roditeljskog sastanka na kom im je deto dobilo ukor iz vladanja, a sa ekrana će ih gledati porculansko lice koje ne stari, savršene figure, ispeglanog kompletića i celog scenskog prikaza ko da ste upalili Diva kanal sa još jednim filmom o Božiću, a ispod tog celog aranžmana i skupe produkcije, u koju je uloženo ko zna koliko preciznih i sračunatih poteza četkicom, špricom i photoshopom, će pisati, natural beauty, a tu je natural možda jedino taj koji slika sve to.
Imam problem sa tim kako se oseća ta žena dok to gleda, misleći kako ona ništa ne radi kako treba i još polupano izgleda u poređenju sa ovom vanvremenskom Mona Lizom.
Ne, draga moja. Sve što ti treba je pun novčanik i dobar fotograf.
Uz sve to, imam još jedan problem sa današnjim idealima lepote. Nekad mi se čini da se estetska hirurgija bavi proizvodnjom duplikata sa tobogan nosem, čime se ubija upravo ono što bi trebalo da svaki čovek predstavlja, a to je individua. Čast izuzecima među belim mantilima, koji čine da ono što je lepo na vama bude još lepše i negovanije.
I tako jednog lošeg jutra, nakon još lošije prospavane noći, dok sam klela i krivila svoje podočnjake nešto mi je palo na pamet.
Zamislite, majku kojoj daju dete u porodilištu i ona ga gleda onako malo i bespoćno i umesto da ga poljubi i privije uz sebe, ona videvši lik svog deteta razočarano i nezadovoljno mu se obrati: „Kakav ti je to nos? Kakve su ti to kratke noge? Šta je bre ovo? Joj, što si dlakavo, sačuvaj me Bože! Ma, nije ovo moje dete, ne sviđa mi se ovo, ja zaslužujem neko lepše, sa prćastim nosem i većim grudima! Vratite ovo dete, dajte neko zgodnije.“
Zamislite majku koja odbacuje svoje rodjeno dete, e upravo to isto, ako ne i gore radimo sebi svaki put kad rođeno telo i lice odbacujemo, kudimo, krivimo, poručujemo mu da nije dovoljno dobro i da ne zavređuje našu ljubav.
Baš to.
A, zamislite šta tek radimo svojoj duši. Kako se ona oseća? Za te rane nema magičnog šprica.
Kad sam napokon uvidela šta radim samoj sebi i kako činim da se osećam, odlučila sam da promenim način razmišljanja i umesto prekora rođenoj koži, za početak da pokušam da razumem odakle potiču shvatanja da tu nešto nije kako treba i da u njih ubrizgam špric prihvatanja i špric ljubavi svoje autentičnosti.
Menjajući svoja uverenja, menjala sam doživljaj i unutarnji osećaj, a onda se menjao i odraz u ogledalu, mic po mic….
Na početku sam uporedila dva potpuno različita ideala lepote, Kleopatru čuvenu po svemu ostalom, gotovo onoliko koliko po svom nosu i Kim Kardashian, oličenje besprekorne nege, oblina, savršenih crta lica, ali koje takođe nisu savršeno prirodne, što svakako ne ističem da bih umanjila njenu ženstvenost, već da bi ova komparacija postigla poentu.
Inače, novčići kojima se trgovalo u Egiptu Kleopatru prikazuju kao ženu kukastog nosa i muškobanjstog izgleda. Što će reći da Kleopatra nije “fotošopirala” svoj lik, a “fotošop” je izum star kolko i portret. Njena snaga i samopouzdanje su poticali pre svega iz samosvesti, a to je ono što ju je učinilo kraljicom vrednom divljenja. Pored toga što je bila vrsan političar Kleopatra je potpuno opčinila i dva najmoćnija muškarca tog vremena, Julija Cezara i Marka Aurelija. I jedan i drugi su pošli za tim da osvoje Aleksandriju, a otišli osvojeni Kleopatrom.
A čime je Kleopatra osvajala?
Šta mislite, šta je ono po čemu nas ljudi pamte?
Po nosu, grudima, koži i slici koja ne stari ili možda po osećanju koje u njima budimo?
Kraljicom nas ne čine ni kruna ni nos, već samosvest. Samospoznaja. Samouverenost. Samopoštovanje. Samoljublje. Snaga.
Seksipil koji proizilazi iz svega toga.
Blez Paskal je napisao, “Da je Kleopatrin nos bio kraći, lice celog sveta bi bilo drugačije”.
Ako niste, danas napravite prvi korak i osvojite vrh svog nosa.