Ako vas nekada bude interesovalo koliko je (nažalost) unesrećenih žena, odgovor je u komentarima ispod slika Ane Ivanović. Čim pročitate to divljanje hormona i zavisti, imaćete jasnu predstavu o broju napaćenih duša. Specijatiteti poput „Ružan ti muž.“ i „Šta je, nemaš pare za lepšu jelku“.
A tek Novak… Tu se bogato opusti ruka, dugačak popis psihijatrijskih poremećaja, frustriranih maminih sinova i zamalo uspelih sportista.
To dvoje mladih, lepih i talentovanih ljudi, uspešnih u svemu pa i u podsticanju izbijanja na površinu svih nejavnih ljubomora, ogorčenosti i neartikulisanih emocija manje srećnih pratilaca na instagramu.
Međutim, pre nekoliko dana Ana i Novak su morali da svoje prvo mesto stovarišta za ljudski frust prepuste ratu u Ukrajini, a ono što je ovaj rat izvukao iz naših ljudi prevazilazi sve što bi bilo kome uračunljivom i verujućem moglo da padne na pamet.
Šta nije u redu sa našim sugrađanima, komšijama, rodbinom i prijateljima?
Ne znam, umem da vidim, a umem i da čitam, pa onda umem i da zaključim kada nešto nije kako treba.
Komentari puni podrške, navijanja i hvalospeva ispod tekstova o invaziji i mukama sa koje su zadesile ukrajinski narod – nisu normalni, kao što ni slađenje nepravednim sankcijama koje trpi ruski narod – nije normalno.
Pamti li ko narode, mi smo preživeli i jedno i drugo i ne sećam se da je neko rekao da jedva čeka da opet stoji u redu za mleko ili da tatu ispraća u rat.
Veličanje Putina i cerenje nad satiranjem i mrvljenjem jedne zemlje nije kul ni malo. Prišljamčivanje i identifikovanje sa glavnim bajom koji ne zarezuje zveckanje nuklearkom niti ekonomski linč sopstvenog naroda je sociološki simptomatično, a sa banalne tačke gledišta jadno i iskompleksirano.
Milionima ljudi je oduzeta obična radne nedelje. Kada politika bombi ušeta u dnevne sobe, jednostavna, predvidiva i dosadna radna nedelja prestaje da postoji. Život je svaki trenutak, koji se tog momenta seli u podrum. I mi bismo to morali znati i osećati.
Makar mi znamo kako je kada te zvuk sirene iz dvorišta pošalje u sklonište. A evo i dan danas brojimo i nikako da prebrojimo koliko njih je taj isti zvuk oterao preko granice.
I tako dok se prisećemo „šizele i smirele“ tamo daleko neko umire, neko ostaje invalid, a neko poremećenog sistema vrednosti upravo ostavlja komentar „Jebaće im Putin majku!“ .
Kome druže? Kome će jebati majku? Celoj Ukrajini i Rusiji? I u čije ime tačno? U ime tvojih frustracija možda?
Šta tačno te u celoj toj situaciji loži?
Loži li te Putin? Tačnije ono što misliš da znaš o njemu. Voleo bi da si takva faca?
Da li te radi invazija na Ukrajinu?
Još jedna svetska ekonomska kriza možda?
Misliš da se NATO prep’o, pa ti slatko?
Bude li ti se perverzni žmarci na slike oklopnog vozila koje gnječi penzionera u moskviču? Nebitno da li je fejk njuz, bitno je da li te ta slika loži?
A da li prosto obožavaš kad predsednik Vučić preslišava direktora Puteva Srbije uvaženog Drobnjaka ili ti je ipak malo draže kad Tomu popularnog Monu preslišava zamenice? Znam teško je izabrati. Ko da biraš između lelog i desnog bubrega.
Praviš li se da ne čuješ kad komšinicu tuče muž ili čak ni ne moraš da se praviš jednostavno ti ne dopire do savesti ili možda pomisliš „Zna šta radi, tako se zavodi red“?
Jesi li likovao dok odeljenski rmpalija guzi dežurnog krivca?
Gledaš li krišom, a ipak rado, snimke borbe pasa? Koji ti je omiljeni deo? Možda onaj kad rotfajler cepa maltezera?
Nekada čojstvo i junaštvo, a danas odomaćeno zlo na sto načina.
Iz rubrike „Sve za lajk“ izdvajamo krvoločno vrnjaško nasilje koje je super kul snimati i šerovati na internetu.
Zatim iz rubrike „Usta da imaš, jezik da nemaš“ smo pripremili nasilje u porodici i femicid od kojeg se skreće pogled jer „dajte neke lajt teme“ i „nemoj da mi mračiš danas“, a sve to skupa navodi na zaključak da našem mentalitetu nešto fali, tj. godi nam siljenje nad slabijim.
Otkud nam toliko bezličnih slabića koji bi da uteruju strah sakriveni iza ekrana? Prženice koje voajerišu na pompezne Putinove citate, crne hronike i još crnja istorijska poglavlja?
Otkud?
Neke posledice nečega, neki rat, neke bombe, neke sankcije, neka velika beda koja se uvukla u duh, karakter i kolektivnu svest.
Do sada je trebalo svi da naučimo da je istorija puna Putina, Blerova, Klintona, Tuđmana, Miloševića itd, i da istorija voli da se ponovi kad neku lekciju ne savladaš. Možda je zaista zadnje vreme da se oslobodimo infantilnosti i prestanemo da naš mir poveravamo velikim vođama.
A uz sve sve te grandiozne vladare ide i svita „obožavateljki“ koje baš vole da aplaudiraju.
Pa tu imamo na primer „obožavateljke“ ruskih geopolitičkih interesa, pravoslavlja i Putinovih slika na kojima pokazuje srednjak celom svetu. I dok se „obožavateljke“ i samoproklamovani vojni eksperti, bez dana vojnog roka, zanose i obmanjuju da su mu bliži zbog okačenog volpejpera, ne kopčaju da je najveća zabluda ta da se taj srednjak nije odnosio i na njih.
Relaksirajte malo prste od aplauza, opustite tasturu, odigrajte neki basket sa ortacima, kupite karte za bioskop, izađite na dejt, meditirajte, ispržite palačinke. Koristite vreme. Dišite. Na 600 km od nas (vazdušnom linijom) neko danas ostaje živ, samo da bi sutra sve to mogao. Probajte. Možda vam se dopadne.
Do svidanja.