Kao i puno puta ranije i ovaj put se ispostavilo da niko ne svraća u moj, ali i vaš, život slučajno. Nije bilo velike ljubave, nije bilo ni male pošteno, nisam iskusila baš ni vasionsku strast, ali sam po prvi put u životu postavila zdrave granice, a on je izgovorio jednu mnogo važnu rečenicu. A, naslućujete, to nije bilo „Volim te!“ ili „Hoćeš da se udaš za mene?“ klečeći na aerodromu neke svetske metropole dok ja ronim suze radosnice jer me neko kapariše i neću umreti sama sa 12 jazavičara, a Japanci tapšu i slikaju ovaj evergreen čin, jer on nije Fredi Princ Junior, a i da jeste ja se u takve lepotane ne zaljubljujem, a ni ja nisam Sara Džesikica Parker i moj život nije romantična komedija, mada ima tu romantike, a ima i komedije, i za obe se često sama i pobrinem.
Elem, gde sam ono stala…
Na onoj važnoj rečenici.
Bilo je neko sevdah veče ili smo makar mi tako vibrirali i u duhu te vibre, ali i same lokacije, rešim da melanholiju odvrnem na maksimum i da presečem sa dorćolskim Rej Čarlsom i dam zasluženi prostor najdražem prozuklom glasu i seti voljenog Džeja. Gde je jedan Džej, tu je i drugi i treći, pa tim redom. Gleda i sluša sve to i primećuje moj saučesnik, neočekivano, kako mu je u kuću ušla lažno urbana borkinja za ljudska prava, koja na od „Od ljubavi do mržnje“ simulira čupanje dlaka sa grudi. Gleda i nije da ne veruje, veruje, ali odmerava i dešifruje poreklo mog zanosa. Analizira, prokljuvljuje kako to, pa zašto, pa otkud sad ta pogođenost pesmama ovog setnog čoveka, pali pljugu, širi zenice i kaže „Hmmm, pa tebe privlači tuga, voliš tugu zapravo.“
Bam!!!! Pade plafon. Tras!!! Proguta me prvi sprat. A ne još sam tu. Stojim. Samo ne mrdam nogama. Fijuk oko glave pa direkt u trbuh. Jok. Odletela sam na plafon. Pa malo, zaronila u Dunav. Izronila. Isprintala kao Ptica Trkačica nazad. Vratila se na Dorćol. Udahnula. I rekla nešto čega se sada ni ne sećam, ali je bilo poprilično neodređeno. Od te cele večeri, ali i narednih x dana i meseci, ta rečenica je najvrednija bila. Hvala. „I to sam ti rešio“ fazon. Uštedeo mi je puno vremena na psihoterapiji i zadao temu za sledeću seansu. Lični razvoje stižem.
Zaista je tako. Tuga, nešto u njoj me privlači. Pesme, ljudi i psi koje sam udomila, svi su bili tužni i inicijalno sjebani. Samo što su mi psi procvetali. Sjana dlakica, veseli, razdragani, neki debeli, a neki boga mi i pobedili na izložbama pasa, ali frajeri ništa. Ništa dlaka. Ništa sreća. Neki jesu gubili kilograme dejtujući sa mnom, ali do izložbe nisu stigli. Bili i ostali sjebani. Fakat tužno.
Da, da, svakako na sve to ima veliki uticaj i moja empatija. Saosećati je dar od kojeg ne treba bežati, ali i veština, jer visoko empatični ljudi jako brzo detektuju mimiku drugih ljudi i čitaju emocije na facijalnoj ekspresiji, što mu dođe kao ljudski detektor laži. Zgodan skil. Dodajte u CV! Malo skeri, ali provereno radi. Očekujem poziv BIE. Od blogerke do profajlerke. Ako ne bude drugog dela teksta, znate gde sam. Verovatno me Bata Gašić drži u podrume BIE.
Nego, šta sam baš pametno o empatiji htela da kažem…
A da…
Pa, nije baš ni zgodno, ako je tužna životna priča okidač za privlačenje. Listanjem arhive bivših moj tim i ja smo nepobitno ustanovili da je u svakom mom odnosu turn over point od „od ovog nema leba, da završim piće i paljba“ bio momenat u kojem bi nekako kao malo ogolili dušicu i izbacili na sto neku svoju ranjivost. Kad smo bili mali to je bilo „mama i tata mi se razveli“ pa tužan pogled, a kad smo porasli „razveo sam se, kme kme, decu viđam svaki drugi vikend i dva sata sredom“ . Ne pokušavam da se sprdam sa ovim temema, samo ih navodim za ilustraciju i odmah ovde da stavim i veliki disklejmer da su neki dejtovi imali i ozbiljnih životnih tragedija koje ovde neću navoditi.
Nego, jednu stvar da pitam…
Šta fali sreći jbt? I zašto me ne bi privukla nečija sreća? Pa, sreća je lepa, zdrava, sija se kosa, blista ten i nema sjebanosti i nema potrebe za izlečenjem? Neizlečivo srećan, mnogo lepše zvuči od neizlečivo sjeban! I još ja nemam ništa s tim. Zamislite da ga takvog nađem. Srećnog. Pa još nije na meni da ga ja činim srećnim! Eventualno još srećnijim. Vau. A ne ovako, on sjeban, a ja kao probam da ga „usrećim“. Homeopatkinja Šuković gone wrong, very wrong i umesto pozitivnog feedbacka još dobijem nešto poput „stvaraš mi stres“ ili „ ti imaš očekivanja“. Muka mi i da kucam očekivanja, možda posle ovog iščupam o,č,e,k,i,v,a,nj,a iz tasture. Samo da ih ne gledam.
Ali, činjenice su takve. Zajednički imenilac svih mojih izbora je tuga brale. Pored mene naravno.
Zašto?!
E, to ćemo uskoro saznati.