Ja sam danas žena koja ne može ništa.
Ova žena danas ne može ni ono što se mora, a uvek ima toga što se mora. Mora da se radi jer mora da se jede i moraju da se plate računi. Mora da se trenira jer ne smeš da se zapustiš. Pobogu. Mora da se meditira jer moraš da budeš hare jebena krišna. Mora da se uvek da svoj maksimum. Mora da se uvek uradi najbolje što se može. I tako uvek. I tako oduvek. I tako čitav život daješ deo sebe. Daješ svoj maksimum i radiš najbolje što možeš.
I šta onda?
Možda je sve to gomila gluposti. Možda je to uspešan marketing zahvaljujući kojem ginemo uzalud. I u veće smo iluzije poverovali i za gluplje ideale ginuli, što ne bismo za „samo ti daj svoj maksimum i biće sve….“.
Šta će biti?
Možda se nekad i desi nešto zahvaljujući tom besomučnom davanju, ali pitanje je koliko je do kosmičkog sinhroniciteta, nekog Boga, a koliko do naše potrebe za pravdom i pronalaženjem smisla. Jer kako bismo uopšte imali motiv i nadu da živimo dalje i dajemo se i dalje.
Tako da, ja sam danas žena koja ne može ništa. Ništa više. Danas. Možda ću sutra moći, ali danas ne mogu.
Danas ću da pišem, jer možda pronađem neki smisao.
Ja sam danas žena koja bi podnela samo nekog sa kim „mogu na miru da rasklopim traktor moga oca“ (referenca na pesmu Radmile Petrović, čitajte Radu). Moj otac nema traktor, i da ga ima ja svakako ne bih znala da ga rasklopim. Možda bih mogla da ga razlupam, jer je takav dan danas. Ali bih jako cenila osobu sa kojom bih u tišini mogla da rasklopim svoje stanje. Bez ijedne jedine reči. Prećutno. Nekog sa kim bih u samo par pogleda mogla da skidam parče po parče kože bez razmišljanja da li ću se sutra pokajati što možda nisam skinula gaće, jer bi to bilo lakše i jednostavnije. Sestro slatka pa ti se i tu daješ. Naravno. Daješ se jer šta ti drugo preostaje? Da se posle pitaš da li si uradila sve što si bla bla mogla? Ako jesi i ne bude hepili ever efter? Ako jesi i to više puta i ne bude hepili ever efter, šta onda? Imaš li pravo na poštedu? Možeš li da ne možeš više ništa i to nikad? Možeš li da se samo malo makar predaš i da to bude okej? Da ne bude moraš da se boriš bla bla, jer je tako strašno predati se posle svega?
Ja sam danas žena koja ne može više ništa i mislim da je okej da se danas malo predam. Možda ću i sutra da se malo predam. Možda i prekosutra. Možda se sledeći put neću davati. Možda neću skidati ni kožu, a možda neću ni gaće. Možda, jer možda više ne mogu. Možda ću pustiti da život ovaj put to uradi za mene, jer ja sam naporno radila i za mene i za njega, pa kontam na njega je sad red.
Ja sam danas žena koja ne može više ništa i nadam se da me niko neće osuđivati zbog toga, jer ovaj put za promenu, ja neću osuđivati sebe. Uspešno sam sebi ukidala pravo na grešku (ako one uopšte postoje). Nijednu nisam sebi oprostila. Jer meni greška ne sme da se desi. Može drugima, i to je okej, ali meni ne može.
Ja sam danas žena koja je čula za ženu koja je skočila sa terase dok je muž uspavljivao decu u sobi pored. Pre toga je deci spremila novogodišnje paketiće. A nakon toga odlučila da se preda. Da se preda betonu ispred zgrade. Jer nije mogla više. Njeno nije mogla više i moje ne mogu više nisu u ravni, ali ne znači da i njeno ne mogu više, nije nekada bilo moje ne mogu više, samo je ona tada odlučila da mora još. Da mora zbog dece. Da mora zbog porodice. Da mora jer to nekome duguje. A dugovala je sebi da tog dana ne mora ništa. I onda jednog dana jednostavno nije mogla više. Možda je osećala da njeno davanje nije dovoljno. Da njeno uradi najbolje što možeš nije dovoljno. Da nije dovoljno dobro. Da njen maksimum nije dovoljan. Da ne uspeva. Da je loša majka, supruga, žena, ćerka, drugarica i da ne uspeva da živi kako treba. Možda su joj svi govorili kako ima sve razloge da bude srećna, jer eto ima decu, ima muža, bla bla, nikome nije lako i uvek je teško, i nešto mora da istrpi i da moraš da se boriš. Ne znam. Možda.
Ali ne moraš.
Ja sam danas i možda sutra, a možda i prekosutra, a možda i cele jebene nedelje, žena koja ne može ništa. I meni je to okej. Predaću se. Plakaću. Biću ogorčena na život koji mi nije dao dovoljno, a ja sam njemu dala sve. I odlučiću da mu više neću davati toliko i da ću zadržati nešto za sebe. I psovaću. I mrzeće me i da odgovorim na poruke ljudi koje volim i za koje bih sve uradila. I neću im dozvoliti da me čupaju iz tog stanja, jer iščupaću se sama čim pređem u stanje ja sam žena koja može sve. I to je sasvim okej jer su i ženama koje mogu sve potrebni dani kojima ne mogu ništa jer zaista ne ništa ni ne moraju.
Ja jesam žena koja može sve, samo ne danas. Danas sam žena koja koja je konačno naučila da ništa ne mora.
Javiću se kada budem mogla.
Volim vas.
Ostavite poruku.