Sve sjebane i sve „nikad se nije desilo“ i sve „nisu se voleli do kraja života“ priče liče jedna na drugu.
Pa…
Sve su iste zapravo, samo je interpretacija drugačija. Danas je interpretiram ja, a sutra vi.
Sve takve priču počinju big bangom, sumanutom hemijom i univerzumom mogućnosti koji se čini da je odjednom tu i da je sve vreme bio tu, a sve što je bilo potrebno da se desi je da taj boy meets a girl i da ta girl meets tog boy.
Svakodnevica postaje čarolija. Odjednom primećujete koliko je pranje zuba zapravo potcenjena aktivnost, da je red na kasi prilika za upoznavanje tako zanimljivih ljudi ili da zapuštene saobraćajnice i višedecenijski zanemarena infrastruktura tj. rupčage u pločnicima su zapravo „znakovi pored puta“ u obliku srca.
Nadam se da nisam usamljena u ovoj interpretaciji. Makar ovo za rupčage i bare u obliku srca… Otrcano, ali tako je.
Sigurno ste hiljadu puta u tom periodu izgovorili kako „nikad ranije nisam osetila ništa slično“ i sasvim sigurno su vas svi oko vas podsetili da ste to rekli i prošli put i onaj pre toga, a verovatno ćete i onaj posle toga. Ali koga je tada briga za to. Jer to mora da je ljubav.
Slobodno napravite pauzicu. Vocirajte uspomenu na poslednjeg gospodina „nikad ranije nisam osetila ništa slično“ i ne dozvolite da vam moj P(f)rust remeti fokus. On je neverovatan, super je cool, zna sve fore, ima najbolje starke i mnogo cool farke. Same obucite svoju modnu ikonu i Boga humora. Tko sam ja da stilizujem vašu izabranu uspomenu.
Fazu jedan, fazu dva, fazu tri i sve između stadijume „sve smo mogli mi“ vam takođe ostavljam da fri stajlujete. Da li je palo vrcavo i uzbudljivo dopisivanje, pozivi, šetnje, večere ili zaginuće po kafanama ili ništa od navedenog, svako svoj put tabana, ja vas čekam tamo gde se svaka od ovih priča završava.
U terminalnoj fazi.
U kojoj nas sve vezuje i ujedinjuje samo jedno pitanje – Zašto nije uspelo?
Uz ovo pitanje se obično služi i velika količina zbunjenosti, rezimiranja, analiziranja i sve tako do zaključka – „Bilo bi super, bilo bi super, bilo bi sjano, beskrajno“ moja Slavice da on nije bio on i bilo bi fer reći i da ti nisi bila ti u toj fazi, a u toj fazi moja Slavice, ti si htela njega. Birala si njega. Zašto moja Slavice? Pojma nemam. Ja sam ovde slučajno, što bi naš narod rek’o „I’m Every Slavica, It’s All In Me“.
Ali evo šta znam, a verovatno znate i vi. Do sada ste skontali. Al’ kad smo već tu.
Ljubav sa preprekama ne postoji. Navlakuša otrcanija čak i od kratera u asfaltu u obliku srca koji je rezultat korupcije i ćara u izgradnji puteva. Hormonalni tizer za filmske blokbastere. U stvarnom životu prepreke ne postoje.
Ne mora svaki Fredi Princ Junior da preštrika Ep o Gilgamešu da bi svoju Lolitu jurio po aerodromima.
Ne mora.
Evo da vas pitam, da li mu je ceo film trebao da shvati da je „Ona ta!“?
Jesmo li živce pokidale da bi Zverka to konačno izgovorio nakon 6 sezona SexaiGrada?
Da li je zaista bilo potrebno 6 sezona, tuce propalih brakova, veridbi, svađa i Zverkin srčani udar, naše udare da ni ne pominjem (posebno kad joj poruši domine u bolnici), da bi ispod zvezdanog pariskog neba dok Keri leprša postava konačno Big TO izgovorio?
Baš je Big.
Okej, to je sve možda bilo potrebno zbog dramskog efekta, ali u stvarnom životu, ovom našem, da li je potrebno preživeti srčani udar da bi se u 6 sezoni dobilo „Ti si ta“???
Nekad sam poslednje dve epizode Keri i Big drame umela onako od srca da isplačem zbog trijumfa „prave ljubavi“. Sad gledam i mislim se Keri šutni ih obojicu. Sebičnjare. Ako mu toliko treba, onda ne mora ni da shvati.
A onda razmišljam, a šta pa on ima da shvati?
Njenu vrednost?
Koliko mi sada samo ovo sve zvuči pogrešno.
Zašto je njemu dato da shvata njenu vrednost? Možda bi trebalo da ona malo više ima svesti o svojoj, a da malo kritičkije promišlja njegovu? Kulturalni zajeb je što svaki ovaj Ep o Gilgamešu, govori o njegovom sazrevanju kroz ljubav sa preprekama, u kojem je glavna nagrada njegova spoznaja da ta žena preko puta vredi i da zavređuje njegov trud, žrtvovanje ličnog komfora i navika, vernost i pažnju.
Ma nije valjda… I tu moji živci dramatično popuštaju.
Njena vrednost nije u njegovoj spoznaji njene vrednosti ni na filmu ni u realnosti moja Slavice.
I tako je svaka „aerodromska glavna junakinja pop kulture“ pukla pare za avionsku kartu, a on se skanjerao, smišljao i vagao opcije, dok je ona pakovala kofer i preispitivala se – nadajući – da će Fredi ipak shvatiti da je voli…
Dosta Slavice. Dosta Keri. Dosta. Kad ti kažem idi i sedi u avion.
Evo šta još sigurno znam, a verovatno ste skontali i vi. Al’ možda da ponovimo, a možda i da isprintamo i zalepimo na frižider. Neće da se baci.
Strah od vezivanja – Bullshit.
Strah od povređivanja – Suzu sam pustila. – Bullshit.
Loše iskustvo – Nema mu*a. – Sedi u avion Slavice.
Nije se oporavio od bivše – Umri u samoći. – Slavice nemoj ni na kafu da si izašla.
Nije on za brak – Ženi se 3 meseca posle raskida.
Muva sa pozicije autoriteta – Znate one šefove, profesore i ostale nadređene kategorije. – Nesiguran i egoističan, peca u svom akvarijumu sa ribicama. Taj video nije otvoreno more. Prerašćeš ga. – Ne gubi vreme. Terminal broj 2 Slavice.
Ne kači slike sa tobom, ali kači slike sestrinog bigla, iz islaska sa ortacim, iz auta, flaše piva sa plaže. – Sad da si ustala i otišla. Ovog momenta Slavice. Kači slike onoga čime bi da si pohvali, a ti nisi na tom VIP protokolu.
Ima još stavki na ovom spisku, ali evo par, a vi dajte dopunite ga. Molim vas. Šering iz kering.
Bullshit zapravo Strah.
Odnosima upravljaju strahovi sa kojima se umesto suočavanja uglavnom radije biraju emotivna izolacija i površnost, upakovane u kult opuštenosti i zezanja, a sve samo da se sačuva od patnje i povređivanja. Patnja, bol, razočarenje itd. su sastavni deo života. Normalni su. Očekivani. Neizbežni.
Plava pilula za „ne želim da osetim ništa“ i crvena za „sve ću da uradim da bih osetio_la bilo šta“.
Svi nosimo traume (bili ih svesni ili ne), obrasce ponašanja, modele ljubavi i ceo taj emotivni gulaš.
Možda treba normalizovati da na prvom dejtu svako lepo ponese svoj nalaz pa da se adekvatno upoznamo. Svako svoje bolesti na sto. Popijemo kafu, štikliramo kvadratiće i ustanovimo imamo li kompatibilne anamneze. Možda bi to sahranilo žanr romantičnih komadija, ali bi Slavici uštedelo mnogo živaca.
Možda spojlujem i nikakva sam kreatorka drame, ali moja Slavica je ta. Ne tebi Fredi. Sebi. Ona bira sebe i sešće u avion. Neće da te čeka, ni u gradu, ni u DM-u, ni na filmu, ni u šestoj sezoni.
Happy End moja Slavice.