Korona je prisutna, odnela je živote i videli smo koliko je to strašno, ali postoji problem o kome ne pričamo dovoljno, a koji nas može koštati još više, ako o njemu ne počnemo da pričamo sada i odmah.
Između svakodnevne priče o korona virusu, tu i tamo se možda provuče komentar o nedostatku snega i previsokoj temperaturi za ovo doba godine, kao i lošem kvalitetu vazduha.
Što se tiče visokih temperatura, malo je zabrinjavajuće što većina takvih komentara glasi nešto kao:“Jao kako je lepo vreme, prelepo! Može da se sedi napolju!”, ali komentari nisu jedina zabrinjavajuća stvar.
Kao neko ko je najveći deo svog detinjstva proveo tokom devedesetih, pamtim zime sa puno snega i temperaturama ispod nule.
Sneg me uvek podseti na najbezbrižnije dane kada smo mislili da se nikada ništa neće promeniti i da će svaka zima donositi nove pahulje, grudvanje, sankanje i raznorazne nestašluke.
Ali, sa odrastanjem i dolaskom novih briga u životu dolazi i jedna ogromna – briga o budućnosti.
Ne, nije to briga o tome kako ću završiti fakultet, naći posao, udati se, roditi dete, itd. Čak nije ni briga kako ćemo preživeti korona krizu. Ova kriza se pojavila daleko pre korone, tu je sa nama već duže vreme i ostaće. Dugo je bila tiha, tamo negde u pozadini, možda smo čuli za nju par puta u školi, neki naučnici se i dan-danas prepiru da li ona uopšte postoji. Ovih dana, u senci korona virusa, daleko manje se priča o tome nego što bi trebalo.
Ta kriza, već pretpostavljate, zove se klimatske promene. Globalno zagrevanje.
Šta ovo znači?
Nesnosne temperature. Otapanje glečera. Porast nivoa mora. Nestanak priobalnih gradova.
Kolaps eko sistema. Ekonomska kriza. Klimatske migracije. Odumiranje biljnih i životinjskih vrsta. Ratovi za pijaću vodu i hranu.
Da li je to kolaps civilizacije i cele planete?
Sve ovo zvuči kao scenario od kojeg se ledi krv u žilama. Svi smo odgledali barem jedan takav film ali uvek nam je delovalo kao nešto što se nikada neće desiti.
A onda smo počeli da imamo prevruća leta i zime bez snega, suše, poplave i uništene useve.
Amazon, Kalifornija i Australija su nam pokazali crveno pakleno nebo uzrokovano ogromnim šumskim požarima nikada viđenim do sada. Čak i te destinacije su većini ovde delovale kao nešto daleko, na drugom kraju sveta, opet, nešto što se nama ovde “neće desiti.“
Pa hajde da pokušam da vam to malo približim.
Sada hoću da zamislite da na primer ceo Košutnjak gori, a da je to crveno nebo u Beogradu.
Zamislite da vaše omiljeno parče prirode u vašoj blizini bude zbrisano.
Zamislite da vaša kuća gori ili bude odnešena u poplavi.
Kako bi ste se osećali? Koga kriviti? Državu Srbiju? Ameriku? Haarp antene?.
I taj Košutnjak, i Amazon, Kalifornija i Australija su naša kuća.
Cela planeta je naša kuća.
Naša kuća gori, a mi smo krivi.
Ne mogu vas, čitaoce, konkretno da okrivim za ekološku krizu, pa ni sebe. Ali kolektivno, svi doprinosimo povećanju krize svakoga dana, malo po malo.
Vožnja automobila, način na koji se grejemo, dobijamo struju, hranu, pa sve do proizvoda uvijenih u slojeve plastike koje biramo u prodavnici.
A na svetu je 7 i po milijardi ljudi. Pa probajte da izračunate.
Da ne govorim o korporacijama koje su navodno najveći zagađivači i kojima je novac preči od svega pa i budućnosti.
Klimatska kriza je tu, i tek će pokazati svoje zube.
Deluje zastrašujuće, a kao neko ko se previše okružio lošim vestima, priznaću da sam i ja neko ko je bio odistinski zabrinut i uplašen.
Dugo vremena sam mislila da sam jedina u mom okruženju, ali ovaj strah je sve prisutniji među ljudima moje generacije, najviše zato što treba da se ostvarimo kao roditelji, neki od nas već jesu.
U kakvom svetu želimo da naši potomci rastu?
Da li želimo da ne saznaju šta je to sneg, da iskuse prevruća leta, okeane plastike ili u krajnjem slučaju nedostatak osnovnih sredstava za život kao što su voda i hrana?
Niko to ne želi.
Zato se nadam da ću u sledećim člancima, moći da prolaskom kroz različite teme i savete vezane za ekologiju i to kako možete voditi svoj život odgovorno prema okolini, moći da doprem barem do malog broja ljudi.
Biti ekološki osvešćen nije više moda ili neki trend vezan za hipstere, vegane ili kako se već, danas zovu socijalne grupacije koje prosečan Balkanac stavlja u istu kutiju, a koje odbacuje čim čuje za njihov način života.
To je naša obaveza koju dugujemo budućim naraštajima.
A da bismo je sprovodili, svi moramo da se uključimo. I hipsteri, i vegani i Balkanci. Svi. Jer što više nas učestvuje, to je veća nada u rešavanje problema.
Za početak, pričajmo o tome, da bismo mogli da delamo.