Za početak, ko je Ivana?
Pravnik na papiru, buntonik u srcu-apsolutno fantastična očajna domaćica. Knjige su mi prva ljubav, pišem kako bih proširila soptveno čitalačko iskustvo, sa astrologijom flertujem, iznad svega cenim hrabrost i prezirem povrsnost. Tihovanje presečem ponekim rejvom, a po savetu Bukovskog idem uvek u suprotnom smeru od mase. Volim mačiće.
Kontraverze koje prate Ninovu nagradu gotovo da su postale deo folklora, a skandali koji orbitriraju oko nje (Kiš je svojevremeno vratio nagradu par godina pošto ju je dobio, miljenici režima nagrade dobijaju i po više puta- Ćosić, Davičo su možda najslikovitiji primeri, ’59-e nije ni dodeljena, navodno te godine srpske literate nisu ponudili romane zadovoljavajućeg kvaliteta (?!) )sugerišu da se od pobedničkog romana prećutno ipak očekuje izvestan ideološki predznak.
Razume se da ni 2019-a nije izuzetak, pa se sva dubina rovovskih podela u Srba , na „nacionalističku“ i „drugosrbijansku“ elitu, kao i njihova totalna besmislenost pokazala u Apelu za bojkot koji je potpisalo 18 srpskih prozaista, a koji je objavljen svega nekoliko dana pre imenovanje novog laureata.
U montipajtonovskom maniru među potpisnicima nalaze se i bivši dobitnici kao i pisci čiji su romani bili u širem izboru za 2019-u (i Emir Kusturica?), a sam Saša Ilić koji je napisao pobednički roman je istu bojkotovao posljednjih 10 godina nezadovoljan politikom nagrađivanja da bi taj stav promenio u trenutku kada je Teofil Pančić, inače kolega iz Peščanika, zauzeo predsedavajuću poziciju u žiriju.
Paradoksalno Ilićev roman „Pas i kontrabas“ koji do pobede nije ni postojao u knjižarama je dobio ogroman medijski prostor, a da opet o kakvoći samog romana malo toga rečeno. Nažalost, danas je politika i način na koji kažemo „Zdravo“ jedni drugima, a to truje, pa hajde da barem književnost poštedimo te prljavštine kojom nas tako revnosno svakodnevno đubre.
Kolika god da su neslaganja u pogledu ovog dela ono oko čega postoji definitivna saglasnost, jeste da je ovo Ilićev najambiciozniji roman. Sam autor je u više navrata podvukao da je na textu rađeno 4 godine što se prepoznaje od prve stranice, pa tako „Pas i kontrabas“ pruža obilje tema i odličan je za čitaoce koji vole (i mogu) da se angažuju i istražuju brojne reference koje ova knjiga nudi.
To je, medjutim, mač sa dve oštrice, roman koji je preobimno izveden preti da optereti čitaoca, što je, kako se pokazalo, Ilićeva Ahilova peta.
„Pas i kontrabas“ obiluje narativnim nitima, vremenski tokovi se suptilno, nalik sfumatu medju potpoglavljima, prepliću kroz text i samog protagonistu Filipa Isakovića koji u svojevrsnom hodočašću u sebe pluta između svojih sećanja i stvarnosti svog postojanja u kovinskom sanatorijumu u društvu svog ličnog Vergilija , dr Julijusa.
Bogat stil pisanja uvlači čitaoca u ovo gotovo nadrealno iskustvo u kom Isaković, džez muzičar opterećen ratnom traumom i disfunkcionalnim vezama, pokušava da sakupi rasute fragmente sebe u smisleno biće, što je izazov za svakog posle 30-e, kada prvi put napipamo besmisao , čak i bez traumatične prošlosti.
Jedan od svetlijih momenata je džez utkan u potku romana, gde razmišljanje glavnog junaka u džez standardima bude krajnje zavodljivo, pa je teško ne posegnuti momentalno ka telefonu i pročačkati po netu u potrazi za soundtrack-om (inače na poslednjim stranicama pobrojani su nazivi pesama po poglavljima). Ta karakterizacija Isakovića kroz džez i stihove je za mene funkcionisala odlično, čak se i o Štulića očešao („Svetlost počinje tihim menjanjem mojih pobuda“).
Za sve nas koji obožavamo da se izgubimo u narativnim lavinama „Pas i kontrabas“ nas pridobija vec u prvim redovima.
Deskripcije su besprekorno tačne, zaista sam šetala stazama i ulicama rame uz rame sa junacima, lirski pasaži su na mahove fantastični i teraju te da ih iznova iščitaš. Naročito su blistave skype epizode, uvek me iznenadi kada pisac unese u knjigu fragment savremenog ,a da to ne bude prozaično.
Međutim ovde se, kako roman odmiče, postepeno javlja problem sa kvantitetom jer autor uvodi sve više i više tema paralelno ređajući jednu, pa drugu ,pa treću sliku tako da čak i najizdržljivijima postane izazovno da prate radnju.
Ta težnja autora da prekomerno raširi tematski zahvat, pri čemu ima pomalo iritantnu naviku da eksplicitno izrazi neki svoj stav ne ostavljajući čitaocu priliku da dođe sam do zaključka ,dovelo je do toga da roman polako počinje da osipa.
Bolji bi se efekat postigao da je autor i sebi i nama zadržao fokus na jednoj glavnoj temi (npr. da li nas društvo pravi ludacima onda kad ne igramo po pravilima i odreknemo se konformizma ), čime bi istovremeno dozvolio likovima i odnosima da se razviju, jer ovako, od tolike gužve i jedni i drugi ostaju na neki način nedorečeni, tipski pa tako i neautentični.
Jedini junak kome je, mimo protagoniste, posvećena veća pažnja je živopisni dr Julius, najstariji rezident kovinske bolnice kroz koju već 20 godina baulja sa kopijom Danteove „Komedije“ pod miškom, jasna naznaka da se sve vreme nalazimo u paklu. On se sa sopstvenom istorijom stradanja koju ispoveda svom mladom šćićeniku, pa tako imamo roman u romanu, kreće po nekoj svojoj orbiti oko Miloševićevog režima, a kroz ljubavnu priču svojih roditelja i komunizma i strogosti rimokatoličke crkve ( to je ta preopterećenost, naročito kad su već načete teme ljubavnog trougla, ratnih trauma, migracije, duševnih bolesti, eksploatacija zemalja treceg sveta od strane EU, sve uz detaljne epizode putovanja i džez svirki).
Moram da podvučem da posebne simpatije gajim za majku, Flavijanu, bivšu monahinju koja je otkrila lepote poroka, buntovnice mi uvek ukradu srce, i njen dadaistički molitvenik sa sex kolažima.
Kao u bi bap-u, revolucionarnom džez stilu koji je početkom četrdesetih transformisao tu crnačku klasičnu muziku, ovaj roman karakterišu česte promene ritma kao i po koji disonantni ton, pa opet ima tu uzvišenih momenata zbog kojih zavređuje pažnju.
Možda vam neće promeniti život, ali uz tihu trubu Čet Bejkera može biti idealna februarska literatura.
Hvala Ivani @lucrezia_bungia