Hi, ja se zovem Marta i ja sam opsesivni hipohondar.
Ta bolest datira tačno od prvog odnosa sa nepunih sedamnaest, kada mi je drugarica iz gimnazije rekla da je čula kako je njegova bivša pre njega bila sa likom koji je u zatvoru dobio HIV.
Sećam se da sam zelena otišla do njega, da ga pitam da li se testirao na HIV. Slatkorečiv seronja mi je izjavio kako je to uradio pre nego što je stupio u odnose sa mnom i pokazao mi test, ali ne lezi vraže nisam tom seronji nikad verovala, tako da sam za svaki slučaj već za sutra u Kvarku zakazala test.
Te noći posle testa nisam spavala, kupala sam se u sopstvenom znoju zamišljajući najgore moguće scenarije, pred kraj samomučenja (kad neko sam sebe muči) sam se lepo ispovraćala i legla da spavam.
Kroz jedno sat vremena sam dobila poziv iz laboratorije da dodjem po rezultate testa, onako sanjiva sam promrmljala, „Je l’ možete da mi kažete rezultat“?
„Ne možemo telefonski, morate da dodjete“.
Au gotovo je, imam sidu.
Ništa onako ošamućena silazim do Kvarka i čekam da mi kažu koliko mi je ostalo, pa da odem da se pozdravim sa mojima.
Videvši da sam zelene boje prvo mi nude šećer i vodu i odmah mi kažu da je rezultat negativan, ali da su me zvali da me pitaju zašto sam se testirala, čisto zbog neke evidencije koju vode, mislim se ja prijatelju da l’ znaš da sam ja u ovih pet min hoda do laboratorije već umrla od side unapred.
Opsednutost HIV-om se nije tu završila, prenela se i na ostale seronje sa kojima sam bila, nije ih bilo puno, ali su svi bili seronje, do mog muža.
Pošto sam se sa mužem zabavljala šest godina pre nego sto smo postali muž i žena, bila sam nekako sigurna da on nema HIV i jedino se posle njega nisam testirala, valjda sam ga zavolela…, ali sve se to promenilo onda kada sam ostala u drugom stanju i kada su mi tražili da se testiram na HIV.
Luda od hormona, luda od rodjenja, a pri tom detektivski nastrojena sa debelom dokumentacijom u glavi, ne samo sa kim je moj muž bio već i koga je na ekskurziji hvatao za sise počinjem da razvijam film.
Pa majku mu valjda bih do sad osetila da imam sidu, imala bih neke simptome … je l’ da???
Čekaj da pitam GOOGLE- jaoj ovde piše da možeš da imaš HIV i 10 godina bez i jednog simptoma! Jaoj kreće znoj! Koja li mu je prenela?! Majke joj ga! Zar dete nerodjeno da mi ima HIV?!
Nismo imali HIV.
OK. HIV faza je prošla.
Stvarno u dubini duše verujem da nemam HIV, ali ljudi moji taman sto sam se HIV-a oslobodila, došlo je nešto strasnije o čemu se uglavnom šaputalo, pa verovatno za tu pretnju nisam znala ranije, a to je njegovo visočanstvo RAK.
Iako je bilo pre četiri godine, sećam se kao da se juče desilo koliko mi se vrtela soba oko mene kad mi je mama javila da Ranko (Prim. Aut Očuh) ima kancer bešike u trećem stadijumu.
Pošto sam tad još bila stručnjak samo za HIV, nisam znala najbolje šta znači to treći stadijum. Znala sam da je 4-ti baš loš. Mislila sam treći je još ok, biće on dobro, znam ja njega stena od čoveka.
Rekoh da istražim malo po netu, da vidim kako da pomognem. U najboljoj nameri da pomognem, toliko sam sebi odmogla, jer sam u svoj mozak ubacila novu smrtnu bolest RAK koji može da se pojavi svuda i da te odnese dok kažeš keks.
Kad je Ranko otišao, počela je nova paranoja.
Jednog dana sam teško piškila i na papiru sam primetila da ima krvi! Evo ga došao je po mene! Ali zajebao si se seronjo ja sam uvek bila nindža!
Sve znam!
Zakazala sam ultra zvuk odmah, dala mokraću na analizu.
„Sve je ok mlada damo, obična prehlada“, hladno mi se obraća lekar dok ga ja gledam sa nepoverenjem. Obična prehlada, a? E nećete mene zajebati ko Ranka odoh ja na CT! „Nema ništa obična prehlada“, izjavljuje druga doktorka.
Dobro je, taj sam preležala idemo dalje.
Desilo se da sam posle porodjaja počela da se tripujem da mi nešto sa stomakom nje u redu.
Ok, stvarno me je boleo stomak sa desne strane ispod rebra, pankreas ili jetra, a ne zna se šta je gore. Ništa, neće me zeznuti, sad sam u Austriji odmah mi daju uput za sve: ultrazvuk stomaka, kolonoskopija i endoskopija.
Sve u jednom danu. Fino me drogiraju, pročačkaju sa oba kraja i kažu mi sve je ok!
Ma jebem ti švabe, odoh na magnetnu!!!
Odem ja za Srbiju i platim magnetnu koja pokaže da imam cistu od rodjenja na jetri… Jebem ti, ne mogu vise ništa da saznam, stvarno ne znam da li još neki pregled da uradim. Ništa, za svaki slučaj, jer mi je ta dr bila nepoverljiva, uradim opet magnetnu, s’tim da je ovog puta dr vrv video o čemu se radi i napisao baš detaljan izveštaj, razgovarao dugo sa mnom i umirio me.
Moram Vam reći da je hipohondrija skup hobi, mislim da sam za sve analize, brat bratu dala preko 1000€.
Tada sam shvatila da jedini pregled koji mi je neophodan, je onaj kod terapeuta, i otišla sam , i još idem…
Poenta ove glupe priče je da je život u strahu od bolesti ili smrti gori od njih samih!
Strah je normalan i koristan, on je zapravo instinkt koji nam pomaze da se odbranimo od pretnje , ali ga treba savladati inače će on vladati vama.
Ako bilo ko ima bilo kakve strahove, nemojte misliti da morate da živite sa njima, da ste prokleti, ludi itd., ne niste, ako vam je teško tražite pomoć.
Ako je nemate u porodici, pričajte sa drugaricom, ako možete da priuštite sebi terapije priuštite, 120 € mesečno za terapije je najmanje bačen novac ikada.
Ostajte zdravi i koliko toliko normalni u ovom ludom svetu koji se sve brže vrti.
Marta -Monina mama
Neizmerno hvala Marti što je izdvojila vreme i podelila sa mnom i svim čitaocima vidimoseublogu svoje tekstove. Uživala sam u svakoj pametnoj, duhovitoj i korisnoj rečenici, ali pre svega u iskrenosti i autetičnosti zbog koje svake rečenice jedva čekam sledeću.