Kaže pre neki dan jedna moja divna i pametna prijateljica kako joj je šef rekao da u vezi sa poslom prilika ima koliko god hoćeš, samo ih treba zgrabiti i da smatra da bi trebalo da taj princip primenimo i u emotivnom životu. Samo da fokusiramo jasan cilj i usmerimo energiju ka njegovom ostvarenju.
Slušam je, pažljivo naravno i razmisljam kako sam par minuta pre nego što je podelila tu mudrost sa nama, ušla u restoran i kao agent BIA-e perifernim vidom dok sam grlila i pozdravljala svoje prijateljice i životne saputnice, skenirala celu prostoriju u potrazi za pristojnim uzorcima suprotnog pola i da sam to uzorkovanje brže i temeljnije uradila nego Torlak u jeku pandemije, iiiii ništa!
Jedan pristojan uzorak za stolom sa dve lepe devojke i jedan ego naelektrisan za stolom sa 12 jako mladih, jako energičnih i voljnih devojaka.
Pa rekoh, G D E, majke ti?!
I tu se prisetim komentara jednog jako zgodnog, jako šarmantnog, jako fino namirisanog „noja“ od pre jedno 2-3 godine, koji me je bario na temperaturi na kojoj biste otprilike i noja kuvali, da popustim i zanemarim činjenicu da je u vezi i da se tako malo viđuckamo.
Kaže on: ’’Imam devojku, pa šta ima veze? Šta sad imam da te foliram, odrasli smo ljudi?’’
Ja se tu malo šlognem i kažem: ’’Pa, ima veze’’.
On će: ’’Pa nije sve tako crno belo’’.
Ooooooo, pa nemoj meni to, videla sam ja sve nijanse sive i neka hvala.
I tako je on mene lepo dopratio ne gubeći nadu i ne odustajući do samog kraja, i tu negde ispred moje zgrade kaže: ’’I stvarno nećeš da mi daš broj telefona?’’ Gledam ga onako karamelastog, vitkog, sa dugim šakama i tužnim okicama i jedva odmahnem glavom i kažem: ’’Stvarno, neću!’’
Nasmeje se i kaže: ’’I šta bi ti, nekog tu oko 35-36 godina, uspešnog, da živi u Bgu i da je singl?’’
Rekoh: ’’Otprilike. Znaš nekog?’’
Nasmeje se opet i kaže: ’’Good luck with that’’.
Poljubi me i zagrli, pođe da pređe ulicu i posle par metara se okrene i vikne mi: ’’E, super si ti, da znaš’’.
Stajala sam tako, ne znam, možda par sekundi, možda par sati. Kad mi se vratila moć hodanja otišla sam kući i upalila klimu i stajala ispod nje, ne znam možda par minuta, možda par dana. Dok mi se nije vratila krv u mozak.
E sad vi meni recite, je li on bio u pravu? Je li 30+, radno sposoban i voljan, singl i poželjno sa mestom prebivališta u Bgu, nedostižan cilj?
Primećujete kako se i sa ovim kriterijumima može nivelisati…. Sve za dobrog noja.
Nadasve, nadu i veru ili jedno od ta dva, ni par godina kasnije nisam izgubila. Možda je stvarno i do malo good luck-a, ali jedno me stalno muči, da li je do mene ili do njih? I nažalost, obično kad kažem mene, ne mislim samo na mene, mislim na sve devojke-žene poput mene.
Trudiš se na svim poljima i ulažeš veliku energiju čitavog života. Trudiš se u školi, na fakultetu, na poslu, na treningu, ne prestaješ da se obrazuješ, čitaš, razmišljaš, promišljaš, učiš jezike, programe, ideš na trčanje, ples, kik boks, tenis, zumbu, plivanje, saunu, masažu, neguješ se, vodiš računa o izgledu, modi, garderobi, naučiš i da kuvaš i to dobro i sve to, naravno jer si pre svega, takva osoba. Osoba koja veruje u neprekidan rad na sebi na svim poljima, kako biste bili kompletnije biće, kako biste iskoristili sve svoje potencijale. I na svim tim mestima u životu dobijete pozitivan feedback, budete odličan đak, dobar student, uspešni u poslu, osvojite medalje, zahvalnice, certifikate..
Zašto onda samo na emotivnom polju dobijate negativan feedback?
Okej, prvo razgovaramo sa prijateljima, razmenjujemo iskustva i ne dolazimo do zaključka… Vrtimo se u krug, sudaramo u magli.
Ko ima odgovore? Ajde, da vidimo.
Isto pitanje sam postavila gospođi sa diplomom iz psihologije i rekla mi je ’’Hoćete racionalan odgovor na iracionalno pitanje’’.
Hmmmm, zanimljivo.
A to čak nije ni jedini put da sam ispomoć nalazila u paranormalnim sposobnostima raznih likova…..
Astrolozi, obrtači šolja, vidovnjaci, a čula sam i za topioce olova, gledaju u pepeo, razvračavaju crnu magiju itd. i samo sticajem okolnosti nisam bila… Kasting ko za Ratove zveda. A, ako čujete da Molder i Skali traže trećeg člana, tu sam, samo još vanzemaljce nisam videla.
I eto, kako, devojke-žene „zdrave u glavu“, a to imam i napismeno od gospodje sa diplomom iz psihologije, tako zaglibe da su spremne da odu i da im treće oko proriče sudbinu i neki likovi koji kod gospođe sa diplomom iz psihologije sigurno ne bi prošli i onda još žive verujući da će im se napokon nešto „normalno“ desiti?
Eto i to je još jedan artefakt ranijih razočaranja i utopija, više ni ne kažemo da se nešto, lepo, divno, čarobno, fantastično desi.
Normalno. Samo normalno. Jedno skromno normalno.
Više ne smeš, ni ne možeš da poveruješ da će ti se nešto lepo, divno, čarobno, fantastično desiti i onda iz straha, bojažljivo, tiho, samo jedno normalno, izustiš.
Ako može, jedan normalan momak, jedan normalan date, jedna normalna poruka....
I da se razumemo, nije ništa strašno što se to jako dugo ne dešava. Preživi se to. Već si utreniran, umeš da prepoznaš kad ti dodju oni dani… kad se osetiš usamljeno i slabo… Imaš pribor za prvu pomoć. Odtihuješ, povučeš se, izvidaš rane i ideš dalje.
Samo što se i dalje pitaš, zašto se ništa ne dešava? A odgovora i dalje nema…..
Ako me pozovu Molder i Skali, možda ti vanzemaljci znaju nešto što mi ne znamo… Pa vam, javim iz budućnosti. Bez brige. A do tad….
THE TRUTH IS OUT THERE
Objavljeno na Lola Magazinu: https://lolamagazin.com/